Solitaire

Solitaire je opšti naziv za kartaške igre za jednog igrača, u kojima se špil slaže prema određenim pravilima, a rezultat zavisi od kombinacije redosleda karata, logike i strpljenja. Danas se ta reč najčešće povezuje sa računarskim Klondikeom, ali tradicija Solitairea mnogo je šira i starija: obuhvata desetine igara sa različitim odnosom slučajnosti, strategije i težine.

Istorija igre

Kartaški koreni i prvi oblici

Tačan datum nastanka igara Solitaire nije poznat, jer su rane kartaške razonode dugo postojale u usmenoj i kućnoj tradiciji. Igre sa slaganjem karata nastajale su tamo gde su karte za igru već bile rasprostranjene, ali partneri za običnu partiju nisu uvek bili dostupni. Jedan igrač mogao je da koristi špil kao zadatak reda, pažnje i računanja: karte su se premeštale po znakovima, vrednostima, bojama ili posebnim obrascima, a uspeh je zavisio od toga da li se haotična podela može dovesti u unapred određen oblik.

U evropskoj kulturi igre Solitaire postale su vidljivije u XVIII i XIX veku. Nisu se doživljavale samo kao igra, već i kao mirna kućna, salonska ili večernja zanimacija. U različitim zemljama ustalili su se različiti nazivi: u francuskoj tradiciji koristila se reč patience, koja naglašava strpljenje, dok je englesko solitaire označavalo igru koja se igra samostalno.

Rane igre Solitaire bile su raznovrsne. Neke su ličile na zagonetke, u kojima su gotovo sve informacije vidljive i igrač izračunava redosled poteza. Druge su više zavisile od slučaja: deo karata ostajao je u špilu, a dalji razvoj partije postajao je jasan tek posle novih okretanja. Zato je Solitaire uvek stajao između igre i zadatka. U njemu postoji slučajna podela, ali i izbor koji može poboljšati poziciju ili je, naprotiv, odvesti u ćorsokak.

Solitaire u svakodnevici i kulturi

U XIX veku Solitaire se učvrstio kao jedna od najpogodnijih kartaških zanimacija. Za njega nije potrebno društvo, ne mora se raspravljati o ulozima, dogovarati timovi niti održavati brz tempo. Dovoljni su sto, špil i poznavanje pravila. Ta pristupačnost učinila je igre Solitaire popularnim među ljudima koji su želeli da popune pauzu, smire se, provere pažnju ili jednostavno provedu vreme bez spoljne buke.

Solitaire je dobio i simboličko značenje. U književnosti i svakodnevnoj kulturi slaganje karata često se povezivalo sa čekanjem, razmišljanjem i pokušajem da se u slučajnosti vidi red. Ponekad se Solitaire doživljavao gotovo kao proricanje, iako pravila igre i prakse predviđanja nisu isto. Ta dvojnost pomogla je žanru da opstane: za jedne je bio zabava, za druge način koncentracije, a za treće poznat ritual kojem nije potreban sagovornik.

Vremenom su se pojavile stabilne porodice igara Solitaire. Klondike se zasniva na radnom polju, zalihi i temeljima; FreeCell čini gotovo sve informacije vidljivim i pretvara partiju u logički zadatak; Spider Solitaire zahteva slaganje dugih nizova unutar radne zone; Pyramid se zasniva na uklanjanju parova karata sa određenim zbirom. Ove igre razlikuju se po pravilima, ali ih povezuje jedna ideja: igrač postepeno smanjuje haos početne podele i pokušava da dovede špil do jasne strukture.

Prelazak u digitalno doba

Pravu masovnu poznatost igre Solitaire stekle su širenjem personalnih računara. Kartaška igra koju je ranije trebalo ručno slagati idealno je odgovarala ekranu: program je sam mešao špil, pratio dozvoljene poteze, omogućavao brz početak nove partije i nije zauzimao prostor na stolu. To je promenilo naviku igranja. Solitaire je prestao da bude samo kućna aktivnost sa fizičkim kartama i postao kratka digitalna pauza dostupna u svakom trenutku.

Posebnu ulogu imale su verzije ugrađene u popularne operativne sisteme. Za mnoge korisnike upravo je računarski Klondike bio prvo upoznavanje sa Solitaireom. Bio je jednostavan, razumljiv i uvek pri ruci. Igrači su ga otvarali na nekoliko minuta, ali su postepeno usvajali strategiju: kada okretati karte, kada osloboditi kolonu, kada prebaciti kartu na temelj i zašto brzoplet potez može blokirati dalji razvoj partije.

Računarske verzije promenile su i odnos prema greškama. U fizičkoj igri igrač je mogao zaboraviti redosled poteza ili slučajno poremetiti raspored, dok je digitalni Solitaire omogućio poništavanje poteza, čuvanje partija, izbor težine i poređenje rezultata. Zahvaljujući tome žanr se približio zagonetki: čak se i poznat raspored mogao posmatrati kao zadatak koji se može rešiti urednije, brže ili sa manje suvišnih radnji.

Danas igre Solitaire postoje u pregledačima, mobilnim aplikacijama i klasičnim stolnim kompletima karata. Sačuvale su glavnu prednost: partija ne zahteva protivnike i lako se uklapa u kratku pauzu, ali za pažljivog igrača može ostati dovoljno duboka. Različite varijante nude različit balans slučajnosti i strategije, pa Solitaire nije jedna igra, već čitav žanr kartaških zadataka. U tom žanru pravila je lako menjati, ali je teško promeniti osnovu: igrač radi sa ograničenim skupom poteza, postepeno otvara mogućnosti i traži trenutak kada razbacane karte počinju da formiraju sistem. Zato Solitaire ostaje razumljiv čak i kada se menjaju epohe, uređaji i navike igranja.

Solitaire je preživeo promene epoha zato što je njegova osnovna ideja jednostavna i trajna: iz slučajne podele treba postepeno izgraditi red. Upravo to čini žanr razumljivim početniku i i dalje zanimljivim onima koji mu se godinama vraćaju.

Pravila igre Klondike

Klondike je najpoznatija vrsta Solitairea i često se naziva jednostavno «Solitaire». Igra se jednim standardnim špilom od 52 karte bez džokera. Cilj partije je da se sve karte prebace na četiri temelja po znakovima, počevši od asova i završavajući kraljevima. Svaki temelj se gradi posebno: srca na srca, pikovi na pikove, karo na karo i trefovi na trefove.

Na početku partije karte se dele u sedam radnih kolona. U prvoj koloni nalazi se jedna otvorena karta, u drugoj jedna zatvorena i jedna otvorena, u trećoj dve zatvorene i jedna otvorena, i tako do sedme kolone. Preostale karte čine zalihu. Iz zalihe igrač okreće karte u otpad: u nekim verzijama jednu po jednu, u drugim po tri. Upravo taj način okretanja snažno utiče na težinu partije.

U radnoj zoni karte se premeštaju po opadajućoj vrednosti i uz smenjivanje boja. Na primer, crvena devetka može se staviti na crnu desetku, a crna dama na crvenog kralja. Znak u radnoj zoni nije važan; računaju se samo vrednost i boja. Ako se na gornjoj otvorenoj karti kolone nalazi odgovarajući niz, može se premestiti ceo, uz očuvanje redosleda.

Kada zatvorena karta u koloni dođe na vrh, treba je otvoriti. To je jedan od glavnih načina napredovanja u partiji: što više skrivenih karata postane dostupno, to se otvara više mogućnosti za sledeće poteze. Ako se kolona potpuno isprazni, na prazno mesto sme da se stavi samo kralj ili niz koji počinje kraljem. Zato je prazna kolona vredna, ali treba je koristiti promišljeno.

Temelji se popunjavaju rastućim redosledom. Najpre se polažu asovi, zatim dvojke, trojke i naredne karte istog znaka. Premeštanje karata na temelje približava pobedu, ali nije uvek dobro učiniti to odmah. Ponekad je karta još potrebna u radnoj zoni kao oslonac za drugu kartu suprotne boje. Ako se ukloni prerano, može se izgubiti važan međupotez.

Zaliha se koristi za pronalaženje karata koje nedostaju u radnoj zoni. U varijanti sa okretanjem jedne karte igrač vidi više mogućnosti i češće može da se vrati do potrebne karte. U varijanti sa okretanjem po tri karte redosled pristupa je složeniji: karta može biti vidljiva, ali privremeno nedostupna dok iznad nje u otpadu ostaju druge karte. Zato partija zahteva ne samo pronalaženje očiglednog poteza, već i razumevanje budućeg ciklusa zalihe.

Partija je dobijena kada su sve karte prebačene na temelje. Poraz obično nije formalan, već praktičan: igrač dođe do pozicije u kojoj ne može da otvori nove karte, oslobodi kolonu ili dobije potreban potez iz zalihe. U digitalnim verzijama moguće je poništiti deo poteza, početi novu podelu ili promeniti način okretanja karata.

Saveti i tehnike za Klondike

Glavni savet za Klondike jeste da se prvo otvaraju skrivene karte, a ne da se samo redom izvode svi dostupni potezi. Otvorena karta daje informaciju i nove mogućnosti, dok zatvorena karta ostaje prepreka. Ako postoji izbor između premeštanja karte iz otpada i poteza koji otvara kartu u koloni, često je korisnija druga opcija. Što se ranije otvori duboka kolona, to je lakše upravljati partijom.

Oslobađanje kolona posebno je važno, ali prazna kolona ne bi trebalo da ostane bez koristi. Na nju se može staviti samo kralj, pa pre oslobađanja treba proveriti postoji li dostupan kralj ili niz koji počinje kraljem. Ako takvog poteza nema, prazno mesto zasad neće pomoći. Ali ako je kralj dostupan, nova kolona može otvoriti dugačak lanac preslagivanja i dati pristup nekoliko zatvorenih karata.

Ne žurite da prebacite sve karte na temelje. Asovi i dvojke obično se mogu bezbedno ukloniti, ali karte srednje vrednosti ponekad su potrebne u radnoj zoni. Na primer, crvena šestica može biti potrebna za crnu peticu koja pokriva važnu kartu. Pre premeštanja karte na temelj korisno je proveriti da li će polje posle toga postati manje fleksibilno.

U varijanti sa okretanjem po tri karte važno je pamtiti redosled u zalihi. Ne treba zapamtiti ceo špil, ali korisno je primetiti koje se karte pojavljuju zajedno i koja će postati dostupna posle sledećeg prolaza. Ponekad je ispravan potez ne uzeti odmah kartu iz otpada: ako ostane na mestu, sledeći ciklus može dati povoljniju kombinaciju.

Nastojte da ne pravite duge nizove samo radi reda. Lepo složen red može biti beskoristan ako blokira kolonu i ne pomaže otvaranju novih karata. Dobar niz u Klondikeu je onaj koji oslobađa prostor, premešta kralja na praznu kolonu ili otkriva skrivenu kartu. Svaki potez treba proceniti po tome šta donosi posle nekoliko narednih koraka.

Korisno je pratiti i ravnotežu boja. Ako na polju nedostaju crne karte potrebne vrednosti, crvene karte koje od njih zavise mogu dugo ostati blokirane. Ponekad je bolje sačuvati alternativni oslonac i ne premeštati jedinu odgovarajuću kartu na drugo mesto. Takav pristup posebno je važan u sredini partije, kada neki temelji već rastu, ali radna zona još nije raščišćena.

Još jedna tehnika je rad sa najtežim kolonama. Što više zatvorenih karata kolona sadrži, to joj je prioritet veći. Otvaranje jedne karte u dugoj koloni često je važnije od nekoliko malih preslagivanja u kratkim kolonama. Ako potez ne otvara kartu, ne oslobađa prostor i ne pomera temelj napred bez rizika, vredi potražiti korisniju opciju.

Klondike spaja slučajnost podele sa pažljivim planiranjem, pa ne mora svaka partija biti rešiva. Ipak, pažljiva igra znatno povećava šanse: otvarajte skrivene karte, čuvajte prazne kolone i ne izvodite automatske poteze samo zato što ih pravila dozvoljavaju.